Fizika u pop kulturi

Efekat leptira – leptir koji jednim zamahom svojih krila može da izazove (ili spreči) uragan mesec dana kasnije na drugoj strani Zemlje – je metafora za osetljivu zavisnost od početnih uslova, osobinu haotičnih sistema. „Efekat leptira“ („Butterfly Effect“) je film snimljen 2004. godine, veoma dobro prihvaćen od strane publike – trenutna prosečna ocena 7.8 na The Internet Movie Database sajtu, kao i daleko veća zarada od budžeta to potvrđuju. Naravno, fizičare će interesovati koliko je film „zaslužio“ svoj naziv, tj. koliko su dobro scenaristi shvatili koncept efekta leptira, a zatim ga uklopili u radnju filma. (Ovaj članak ne pretenduje da procenjuje umetničku vrednost ostvarenja, te ga ne bi trebalo posmatrati kao delo filmske kritike.)

Na prvi pogled radnja filma prati efekat leptira veoma dobro – glavni lik filma pokušava da ispravi stvari u životu koji u tom trenutku vodi, a koje percipira kao greške, tako što se pomoću dnevnika koje je vodio od malena vraća u trenutke o kojima je pisao, ponovo ih proživljava, svaki put drugačije nego prethodni, na taj način dovodeći do toga da njegova i sadašnjost njegovih bližnjih bude izuzetno drugačija. Ipak, dubljom analizom se ustanovljava da to zapravo nije dobra analogija sa efektom leptira.

Pre svega, jedna od najfascinantnijih osobina efekta leptira (po kojoj je i dobio ime) je ta osetljiva zavisnost, sa naglaskom na reč „osetljiva“. Promene u događajima iz filma koje protagonista proživljava iznova definitivno ne spadaju u grupu „malih“ budući da se radi o tome da li dolazi do seksualnih odnosa između dva deteta koja imaju ispod 10 godina dok ih otac devojčice, koji je i inicirao to, snima, a njen brat posmatra; da li grupica tinejdžera veoma jakom petardom nehotice ubija majku i njeno dete; da li jedan od tih tinejdžera brutalno ubija drugom omiljenog ljubimca ili treći tinejdžer ubija prvog, da spomenemo samo neke od tih događaja. Daleko adekvatnija upotreba ovog koncepta u filmu se može videti u ostvarenjima „Pokretna vrata“ („Sliding Doors“) i „Trči Lola trči“ („Run Lola Run“), gde naizgled nevažni događaji, kao što je putanja kojom ste mimoišli drugu osobu na ulici, dovodi do drastično različitih ishoda.

Dalje, bitna je činjenica da u slikovitom opisu efekta leptira on izaziva (ili sprečava) uragan na drugoj strani Zemlje, budući da je ceo haotičan sistem nerazdvojiv i da svaka promena u svakom delu biva proširena na ceo sistem. Sve promene početnih događaja u filmu „Efekat leptira“ dovode samo do promene života aktera filma, dok ostatak sveta ostaje praktično isti. Ovaj efekat je bolje prikazan u trilogiji filmova „Povratak u budućnost“ („Back To The Future“), gde čitav svet biva iz korena promenjen usled toga što je glavni lik u budućnosti zaturio sportski almanah.

Jedna od posledica „nerazdvojivosti“ dinamike haotičnih sistema i osetljive zavisnosti od početnih uslova je i činjenica da bukvalno svaka tačka u razvoju tog sistema predstavlja potencijalno mesto gde mala promena može da dovede do velike. U filmu „Efekat leptira“ to nijednom nije direktno implicirano, bilo kao tačno ili netačno, ali sama činjenica da protagonista mora da proživljava tačno određena sećanja je, što se efekta leptira tiče, pogrešna, budući da bi, opet, što se efekta leptira tiče, bilo kakva promena bilo kakvog događaja iz prošlosti dovela do nepredvidivih posledica po ceo svet, ako prihvatimo da taj sistem zaista jeste haotičan.

I pored toga što su autori „Efekta leptira“ očigledno pogrešno shvatili sam efekat leptira i njegove implikacije, autor ovog članka misli da film vredi pogledati, ako ni zbog čega drugog, a ono da biste videli šta nije dobra analogija efekta leptira.

Za razliku od domaćeg serijskog TV programa koji su prethodnih godina obeležili uglavnom razni „Selo gori, a baba se češlja“ klonovi i ponovna prikazivanja „Alo-alo“ i „Mućki“, svetske (a pod time u ovom slučaju uglavnom mislim na američke) serije su postale raznovrsnije nego ikada pre. Gotovo svaka društvena grupa koje se možete setiti ima „svoju“ seriju: od tinejdžera, advokata i doktora do svemirskih kauboja, domaćica i vampira. Ono što će verovatno najviše interesovati posetioce Viva-fizike je da od 2007. postoji i serija čija radnja prati par naučnika i zaluđenika (u nedostatku adekvatnijeg prevoda reči „geek“). Njeno ime je „Teorija Velikog praska (The Big Bang Theory)“ i pre nešto više od mesec dana je u SAD emitovano finale treće sezone.

Ponegde u šali opisivana kao „Prijatelji“ sa četiri Rosa i bez Monike i Rejčel, serija počinje kada se Peni, devojka koja radi kao konobarica, useli u stan preko puta dvojice fizičara sa Kalteha, Lenarda Hofštetera i Šeldona Kupera. Pored ovo troje, glavna „postava“ serije obuhvata i Lenardove i Šeldonove prijatelje i kolege sa Kalteha, Hauarda Volovica i Ražeša Kutrapolija. Gotovo sav humor u seriji potiče od razlika u svetovima u kojima akteri žive: sa jedne strane Peni, devojka sa sela koja je došla u Los Anđeles nadajući se da će postati holivudska zvezda, skromnog formalnog obrazovanja, ali nesumnjivo socijalno inteligentna; sa druge „četvorka“ obrazovanih i genijalnih naučnika koji su kolekcionari stripova, igrači „World of Warcraft“ i „Age of Conan“ i socijalno krajnje pasivni. Kako se sprijateljuju, utiču jedni na druge, a gledaocima omogućavaju da uživaju u komičnim situacijama koje prate gotovo svaku njihovu interakciju. I u okviru „četvorke“, naravno, postoje razlike, što Peni (ili neki neupućeniji gledalac) na početku ne primećuje: od činjenice da Hauard jedini od njih nije doktor nauka, a da Ražeš nije u stanju da razgovara sa osobama ženskog pola sa kojima nije u srodstvu, do toga da je Lenard eksperimentalni fizičar i da želi aktivniji društveni život, za razliku od Šeldona koji je teorijski fizičar i potpuni antipod po pitanju društvenog života. Kada spominjemo fiziku (i nauku uopšte), važno je napomenuti da su tekstopisci serije u stalnom kontaktu sa nekim od eminentnih naučnika iz raznih oblasti nauke koji im pomažu konsultacijama u vezi sa pisanjem teksta (koji glumci kasnije imaju probleme da zapamte), tako da sve što likovi izgovaraju ima smisla i bazirano je u savremenoj nauci.

Za kraj, vratimo se na poređenje „Velikog praska“ sa „Prijateljima“. Na prvi pogled, deluje kao da osim činjenica da se većina radnje obe serije odvija u dva stana, jedan preko puta drugog, da obe serije imaju zarazne uvodne pesme i da su akteri neudati/neoženjeni dvadesetogodišnjaci, nema previše sličnosti, ali od prethodne sezone se „Veliki prasak“ prikazuje u istom udarnom terminu od 20h u kojem su se svojevremeno prikazivali „Prijatelji“, budući da rejting serije neprestano raste. Ostaje pitanje da li će ikada biti u stanju da dostigne 50 miliona gledalaca koji su svojevremeno gledali završnu epizodu „Prijatelja“. Autor ovog članka definitivno misli da je „Teorija Velikog praska“ to zaslužila svojim kvalitetom.